više kao neka alternativa, imam melodiju u glavi

Margarita
(Tvoje ime sakriveno u stihovima)

Dobro veče,
Mislim da vas znam,
Zar ne?
Zar vaše ime nije sastavljeno od:
Ruskih romana,
I hladnoće što ih prati,
I Sibirske tundre,
Što tu hladnoću stvara.
I jednog čoveka
Što u puno mesečnim noćim,
Sanja Jeruzalem koji plače.
Zar opet nije to vaše ime crno,
Ko krzno mačka Behemotha,
Koji je jednom Moskvu digao na noge,
Zbog glave jednog kritičara,
Zar opet niste vi ona koja je nosila jednu izgorelu knjigu,
I zar niste tu istu svake veče čitali i u njoj se gubili,
I stari Pilat je sa vama istu tako doživljavao,
Što me sada ne gledate,
Zar sam rekao nešto pogrešno,
Zar su Razotkrivanja vaše Crne Magije za mene Zabranjena,
Pa i ja bih dao glavu da kažem da su ona lažna,
Ali dugo već znam da se u srcu ništa ne menja.
Zar može Ime poput vašeg ne bit rečeno,
Čak da ga i ja ne kažem,
Nače se neki Mag sa voljom da ga kaže,
Čak i ako ja zaboravim šta znači,
Oni što čitaju će znati,
Opet vas pitam zar se nismo negde sreli?
Negde davno,
I negde daleko,
Na polu-mesečini,
Gde lica hladna
Plešu,
I gde ruke promrznula traži drugu,
Gde miris kože kao miris krzna,
Gde je vazduh,
Kao Votka,
Jak i prodoran,
Ali bez okusa,
Bez mirisa,
I sada sedimo,
Daleko,
Ali ne kao prije,
Bliže nego što su dva vrha Karpata,
I sve završava,
Sa jednim imenom,
Na tebi je da ga ponoviš,
Ja sam ga već rekao…



Kad pljušti

Mislim da su stvari lakše,
Kad je oko mene više vode,
Nego ljudi,


Pokušavam da mislim,
O stvarima koje nisu vezane za nju,
Kad ima neba na zemlji,

Svi papiri su mi mokri,
A olovke tupe, kad oblaci na zemlju siđu,
Tad pišem više nego prije.

Teško dišem od magle udisaja,
Ali lakše mi je da niz grlo piće puštam,
Kad hoću postignem balans vode vani i unutra,

Pokušao sam opisati nebo,
Ali ono je mene opisalo,
U svojim suzama što padaju,

Ne postoji balans kad sunce misli da ima moć,
Ne mislim o svetu kad mesec tiho iza oblak spava,
Nemam ime kad je vani hiljade onih koji misle,
O suncu, tad me ne zovite,
Ja sam odavno od sunca ruke digao,
I sad verujem samo u pljuskove,
I mislim da postoji jedno vreme za sve…
Vreme kad pljušti…



Devojke što vole kišu

Znam da ih ima po svetu,
Osetim to svaki put kad pada kiša,
I njih i njihove luckaste kišobrane,
One nisu moje da ih opisujem,
Ali ja se ne bojim njihovi grubijana
Od ljubavnika, što za kišu ne znaju,
Ja se ne bojim, niti njihov prazni pretnji,
Punih muških hormona, što bi se bojao.
Kad je na mojoj strani, kiša, i svi njeni pratioci,

One često stoje, same, na autobuskim stanicama,
Ili ćoškovima ulica, i čekaju te iste grubijane,
Koji misle da su zbog njih one nedodirljive,
Neosvojive, i samo njima, kao slepi verenici,
Bogu pokorne, i milostive, u svemu što rade,
U vodjenju ljubavi, u razmišljanju,
U sanjanja, naročito u tome što one sanjaju.
Jer oni misle da te iste devojke, sanjaju samo njih i sunce,
Ali kiša je meni rekla, da one sanjaju nju i to da više nikoga ne čekaju,

Ja sam dugo gledao devojke koje vole kišu,
Često sam ih video polu gole kako plešu na kiši,
Kako plešu tako zanosno, kako ni jedna devojke što voli sunce ne može,
One se ne srame svoje ljubavi, ona nju grle,
I njoj se bez srama predaju, sebe i svaki dio svoga tela i uma,
A ti grubijani oni mogu samo da sede u svojim autima i autobusima,
Izbjegavajući da ikada upoznaju tajnog ljubavnika svojih devojaka,
A ja tog ljubavnika znam dobro, jer i on i ja imamo krvlju natopljene kapute,
U kojima hodimo po kišama u potragama za devojkama što čekaju.

Samo što oni ne slušaju šta im kiša govori, njima su samo te devojke u mislima,
Ja sam bio jedan od njih, nekad davno prije nego što sam našao, mač od kamena,
I novčić srebreni, i pre nego što je u meni moje drugo ime dobilo glas,
Ja opet znam kako da te devojke nađem, nije teško, treba samo tražiti,
Mesto na kojem ljudi čekaju, i kišu što uvek tu pada,
I tu negde među stranicama starih knjiga, i fotografiji na kojim sepija prevladava,
Stoje one kao vojska kapljica koje čekaju da padnu,
A ja bih rado pada sa njima, dugo kroz oblake dok me ne bi zaustavio, jedan jesenji list,
Ili neki zalutali putnik što ide negde gde nekog čeka.

Te iste devojke, često ako ne i uvek, imaju kratku kosu,
I nose svoje kišobrane kao starci što nose svoje štapove,
Ne otvaraju ih, jer ne postoji ništa što smije stati između njih i kiše,
Dobro možda neki ljubavnik sa krvlju natopljenim kaputom,
I možda neki zalutali ljubavnik kiše koji ima oči medveda,
Ali ja, ja sam odavno svoje oči dao nebu,
A one, one su odavno u te iste oči gledale,
I molile za još te iste kiše i tih istih očiju,
A ja sam od tada ostao slep prema suncu, i kiša mi je dala svoje oči.

I sada,
Kad su sva čekanja završila,
Kad su grubijani u južne krajeve otišli,
Tamo gde za njih ne pada kiša,
I oni ljubavnici u krvlju natopljeni kaputima,
Njihova krv sada topi moj kaput a njihovi kaputi,
Leže na betonskim ulicama,
Kao lišće neke kišne jeseni,
A oči u viskom nebu,
Prepunom oblaka, će se konačno zatvoriti,
A devojke što vole kišu,
One ne čekaju više,
I niko sem mene ih više ne prepoznaje,
Il makar to ne priznaje,
A ja sam odavno bacio svoj novčić da se vrti umesto meseca,
I odavno sam svoj kameni mač zabio u zemlju,
I sad sam postao ljubavnik tih istih devojaka što vole kišu,
One se ne srame što ja nisam kiša,
One nju i dalje vole,
I njoj se mole,
Kroz mene i moje kišne oči.

Majtore, ovo je bas heavy!

Ovu pesmu sam davno pisao i nazvao je "internet pedofil"

U tišini toploga doma
sa viškom X hromozoma
on drka i čeka da ga dotakne
dečija ručica meka.

Sanja o njoj svako veče
posmatra je preko ekrana
tog izvora čuda
gde se slikaju dečica luda
hormonima opaljena i
opasno napaljena.

Uđe i gleda u tišini
jer zivot mu je na razini
ali on ide dalje
i nove poruke šalje.

Kako si sexy, kako si lepa
o, kako mi se sviđa
tvoja usnica meka.

Za njega nema leka
davno je zaboravio
šta biti normalan znači
svoju decu svakim danom
sve više tlači.

Završiće negde
umoran i sam
od svih
odjeban!

Cova, ovo je boles'!

Goku, pesma je o bolesnicima. Kakva i može biti, realno?

Evo i još jedne starije pesmica.

OŽENI ME!

Ona fina, mlada, lepa je.
Ima usne boje jagode
i stalno nešto traži
stalno nešto zanoveta,
večito joj nesto smeta!

Meni smetaju reči dve
al' ona uporna
pa ne staje
oženi me, oženi me
oženi me!
Ponavljat' ne prestaje.

'Alo, mala, nemoj bit' budala
nisam ja za bračne vode
meni treba razonode
čovek sam slobode!

Al' ona uporna
pa ne staje
oženi me, oženi me
oženi me!
Ponavljat' ne prestaje.

'Alo, mala, nemoj bit' budala,
nisam ja za bračne vode
meni treba razonode
čovek sam slobode!

Šta sad da radim?
Gadno sam se uvalio
cigaru sam zapalio...
Stari trik, meni tako svojstven.

Al' ne haje ona za to
samo ponavlja reči te
oženi me, oženi me
oženi me!

'Alo, mala, nemoj bit' budala
nisam ja za bračne vode
meni treba razonode
čovek sam slobode!

Ja već ludim
ne znam sta ću sa sobom
bežim glavom bez obzira
al' me ona stiže
naravno, ponavlja reči te
oženi me, oženi me
oženi me!

Molitva vatri

Daj te mi kremen i kresivo,
Da ti ispevam priču o vatri,
Kako je prvi čovek,
Prvu iskru zavolio,
I nikad prebolio,
Da, toliko, dugo je Prometej okovan,
Da ni sam ne zna kako se prva vatra zvala,
I kako je gorila,
Bogovi,
Daj te mi uskilik i melodiju,
Da vam njih dvoje, umesto mene, pevaju o vatri,
Jer one su iz nje ponikle,
Da budu pevani,
I da pevaju o svim vatrama što dolaze,
I pepeo ostaje,
Bogovi,
Nek vatra peva o nama,
Sa svojim glasom užasa i treptaja,
Nek taj isti plamen, što biva opevan,
Opeva nas u vrelini udisaja,
Dok od nas ne ostane, ili postane,
Jedan iskra medju zvezdama,
Što gasne,
Bogovi,
Zar je na meni da ja pevam o bivanju vatre,
Zar je na vatri da bude,
Ne, bogovi, Ne,

U njoj je iskra,
Iskra,
Što gasne,
Da bi nikla nova
A u nama je kremen,
Kremen
Što podstiče,
Pa nek podstakne
Pa nek gasne.



Epitafi Balkanskih ulica

Jedan kamen,
I na njemu slovo,
Nije moje,
Ali je njihovo...


***

Da li si ti dvorac,
Moga bića,
Za koji,
Niko,
Nikad,
Nije,
Žrtvovao, Vilama, Dete,
I njegove ruke u snegu.


***

Neko misli,
O tome kako,
Mala stvorenja grade kraljevstvo,
U njegovim,
Mislima,
I ja o tome mislim,
Ali ne mislim o njima,
Ni o kraljevstvu u ljudskim mislima,
Nego o čoveku koji sve to može da
Sanja.


***

Malo je onih koji,
Misle
Prije nego što
Sanjaju.
A Još manje,
Onih
Koji sanjaju poslednji san,
Dok misle
O prvome.


***

Nema puno reči…
Da bi se opisali svi oni bez njih.


***

Da li iko prati
Tragove
Napisane
Na Mramoru
Ili svi samo
Misle
Da tim putem
Ne treba
Ići.


***

Mirni hram
I sa njim
Sam
I ja
Miran


***

Jednom sam našao cvet,
Jednom je jedan krik obišao svet,
Jednom, jednom su ostali ljudi bez imena,
A dva put je jedan narod pobegao,
Dalje nego što može.


***

Mrtvo ime na kamenu
Uklesano, da peva
O onom što uklesano
Ne može biti.


Epitaf Banjoj Luci

Mirno i sneno
su tonuli iz sna,
Svi oni heroji
Balkanskog dan,
Negde daleko se
moglo naslutiti da
nešto umire

Tiho se čuo zvuk
koraka na mokrim ulicama
Mirni trag suza vile ovog dvorca,

Ja nisam pesnik koji je
bio ovde 1900
Niti dečak sa snovima i
gitarom 1980
A ni ratnik od krvi
Slavenske
Ja sam jedan od njih
hiljade koji su osetili da nešto umire,

Više, nema,
Dama u dugim
haljinama,
Niti učenica sa plavim
košuljama,
I gubi se trag mladih
sveštenika i njihovih bogova,
Lice jedno a sve vidim i čujem
Mirno opet je mirno
I opet se sećamo
mrtvog uzdaha
I mirisa kestena u
jesen
I tajnih poljubaca u
proljeće kasno
I uzvika ka padu carevine u
ljeto rano,

Što dalje idem,
to mi brže srce tuče
To brže lica postaju ista,
Te se vraća sve što nije a volio bi da je
I osetim tiho u svim
zvukovima i mirisima,
Osetim,
opet srebreni novčić
i lice na novčiću što previše liči
na moje,
I vidim odraz u srebru
što previše liči na nju.
Ime joj ne dajem
i niti ga spominjem ako ga ima,
Kao ni pravo ime ovoga grada,

Umire sve,
samo ona ne može,
I opet se čuje ime,
Ko da sve ovo može stati u 4 pesnička lica…

K
I
Š
A….

Ime je jedno sve ostalo je kiša.


(...moguce greske...)

Za sve one koji se planiraju baviti pisanjem, evo par saveta poznate hrvatske spisateljice Milene Benini. Odlični su saveti, odmah da kažem, imaju Perin's seal of approval

Ne znam bas da pisem pesme, ali obozavan da sipam rime
Ovo je ozbiljna rima(bez zezanja, nije smesno) koju sam napisao.

Odlucio sam da zapalim skolu,
da dodje najzad kraj mome bolu.

Skolu cu ja uskoro da spalim,
ja se cesto zajebavam, ali sada se ne salim.

Zelim da vidim kako skola gori,
ne zelim da se jos neko dete u toj skoli smori.

Od skole ima da samo pepeo ostane,
a moj ce zivot lepsi da postane.

Amin.

I kada se moja shkola spali
Ja cu ostat ovakav tupav i mali
I posle nekog vremena cu da zalim
I istu tu shkolu da hvalim...

Ih, shto su bili lepi ti shkolski dani!